AutoMAGAZIN - Vesti

Kad su Tetsuyi Matsuda pokazali toranj u Hirošimi, malo ko je mogao da zamisli šta će predsednik i izvršni direktor Hirošime Mazda napraviti od njega. Danas je toranj Orizuru u Hirošimi jedna od najznačajnijih građevina u gradu...

Opisivanje Tetsuye Matsude, predsednika i glavnog izvršnog direktora Hiroshima Mazde, lokalnog zastupništva Mazde, samo kao uspešnog poslovnog čoveka je u stvari nedovoljno. Otkako je preuzeo kompaniju u svojim 30-im, Matsuda, koji sada ima 53 godine, bio je zauzet diversifikacijom poslovanja. To uključuje ne samo upravljanje Mazdinim prodajnim mestima, već i hotelima i okonomiyaki restoranima između ostalog. Broj kompanija unutar korporativne grupe u njegovoj stalno rastućoj dinastiji sada iznosi oko 30ak.

"Naša kompanija je osnovana 1933. godine, što je čini najstarijim Mazdinim zastupništvom na svetu. Pokrenuo ju je moj deda Soya Matsuda, koji je drugi sin Jyujira Matsude, stvarnog osnivača Toyo Kogyoa, danas poznatog kao Mazda," kaže Matsuda. "Ali prvobitne zgrade i objekti su pretvoreni u pepeo kada je 1945. godine bačena atomska bomba, a tadašnji predsednik Soya Matsuda i svi njegovi zaposleni su izgubili živote. Od tada smo uspeli da se vratimo tu gde smo sada, zahvaljujući neverovatnoj količini podrške lokalne zajednice na celom našem putu."

Upravo je to razlog zašto se Matsuda oseća dužnim gradu i zašto je vraćanje duga ljudima u Hirošimi uvek bilo na vrhu njegovih prioriteta kada mu je ponuđen najodgovorniji posao u 36. godini. „Kada sam postao predsednik, korporativna društvena odgovornost bila je poštapalica i svi su želeli da se uključe", seća se Matsuda. "Ono što je tada bilo uobičajeno sa kompanijama u automobilskoj industriji poput nas bilo je posaditi drvo svaki put kada bi prodali automobil kao znak doprinosa očuvanju okoline."

Ali ta ideja nije bila sasvim prihvatljiva za njega. Klimatske promene su bile - i još uvek jesu - veliki problem. Iako je to na papiru uverljivo, Matsuda je smatrao da sadnja stabla za svaku prodaju automobila neće puno toga rešiti. Pitanje poput klimatskih promena, kaže Matsuda, nešto je u čemu bi međunarodne marke i kompanije trebalo da preuzmu vođstvo. Stoga je odlučio da učini više za lokalno stanovništvo. "Uvek stavljamo Hirošimu na prvo mesto u onome što radimo, pa smo odlučili da ponovo pogledamo naše korene svežim očima i da počnemo da istražujemo šta još možemo da učinimo kako bismo dodatno pomogli lokalnim zajednicama i njihovim osnovnim aktivnostima."

Deo koji nedostaje

Kao istaknuti poslovni lider u Hirošimi, Matsuda je bio uključen u nekoliko memorijalnih aktivnosti i organizacija povezanih sa ratom i iz prve ruke je doživeo lokalne mirovne pokrete. Takođe veruje da se ratni zločini ne smeju zaboraviti i da o njima treba pričati naraštajima koji dolaze, ali je takođe shvatio da Hirošimi možda nedostaje nešto što je podjednako važno: sposobnost gledanja u budućnost.

U celoj Hirošimi postoji niz spomenika i građevina posvećenih komemoraciji na bacanje atomske bombe i njene žrtve, uključujući poznatu Kupolu atomske bombe i Memorijalni muzej mira u Hirošimi, koje svake godine poseti više od milion ljudi. Međutim, kako kaže Matsuda, nema ničega što bi prikazivalo današnju Hirošimu.

"Nema sumnje da je važno osvrnuti se unazad. Glasovi žrtava su izuzetno važni kada se govori o ratu i svetskom miru", kaže Matsuda. "U potpunosti stojim uz ulogu Hirošime kao zagovornika mira. Grad takođe treba da omogući svetu da vidi koliko smo postigli i napredovali od rata i šta imamo u pripremi za budućnost."

Matsuda je kao svoju misiju odredio da pokaže svetu kako je Hirošima došla do onoga što je danas i počeo je da traži načine kako to postići. Godine 2009. upoznao je svog savršenog partnera: zgradu od 12 spratova koja je danas poznata kao toranj Hiroshima Orizuru.

Zadivljujući pogled

Otvoren 2016. godine, toranj Hiroshima Orizuru je kancelarijsko-trgovinska zgrada koja se nalazi pored Memorijalnog parka mira, sa 12.000 kvadratnih metara otvorenog prostora posvećenog sećanju na žrtve atomske bombe. Ime Orizuru znači origami papirni ždral, koji se u Japanu smatra simbolom mira. Kafić i trgovina koja prodaje lokalne proizvode zauzimaju prizemlje, a tu je i izložbeni prostor koji priča priču o istoriji Hirošime. Međutim, najatraktivniji deo tornja je vidikovac na najvišem spratu.

Zgrada je bila u vlasništvu osiguravajućeg društva, a kada je stavljena na prodaju, poslovni saradnik je zamolio Matsudu da je pogleda. Pristao je, ali nije nameravao da je kupi jer je znao - kao i sam vlasnik - da bi bilo preskupo dodati je u poslovne knjige njegove kompanije. Ali, pogled sa najvišeg sprata mu je potpuno promenio mišljenje.

"Onog trenutka kada sam došao na krov, zaljubio sam se u pogled na grad", priseća se Matsuda. "Bilo je više nego čudesno. Mogli ste da vidite Atomic Bomb Dome (kupolu spomen-obeležja na bacanje atomske bombe) sa gradskim pejzažom u pozadini. Takođe je mogao da se vidi planinski lanac koji okružuje grad. Odmah sam pomislio da to svi moraju da vide... Ostavlja vas bez reči kada pomislite na napore koje su građani uložili u proteklih 70 godina da obnove grad. Gotovo da možete da osetite njihovu neverovatnu odlučnost i zaključio sam da je grad sada simbol ljudske snage."

Upravo u tom trenutku doneo je odluku o kupovini zgrade bez obzira na cenu. Na kraju je njegova strast prema Hirošimi nadvladala njegov osećaj za posao. "Verovao sam da ovu građevinu možemo da pretvorimo u novu znamenitost koja predstavlja budućnost Hirošime, što je gradu nedostajalo. Svi bi trebalo da vide pogled sa vrha. Uvek možemo da se osvrnemo unazad, ali moramo da gledamo i napred jer Hirošima može da ponudi mnogo više od pukog prisećanja na prošlost," kaže Matsuda.

Bilo je potrebno skoro sedam godina da se ta građevina pretvori u toranj Orizuru. Matsuda priznaje da je bilo trenutaka pre završetka kada je pritisak uzimao veliki danak na njemu, ali sve je bilo vredno truda.

"Projekat je na svom putu doživeo mnoge neočekivane preokrete i uvek sam osećao veliki pritisak", zaključuje Matsuda. "Ali sve to je bila prava stvar i to je definitivno najveći projekat koji sam morao da napravim za svoj rodni grad!"

PR